«Porodično putovanje» sa Nenadom & Lidijom Badovinac

OD MANASTIRA LELIĆ DO TAORSKIH VRELA

U Valjevo smo došli sa namerom da obiđemo Taorska vrela, ali nas je put prvo odveo u manastir Lelić. Taorska vrela pronašli smo kasnije i to skrivene u povlenskim šumama. Ubrojili smo ih u najlepše destinacije Balkanskog poluostrva.
April, 2021.
Putujemo:
  • Valjevo
  • Manastir Lelić
  • Taorska vrela

Kada smo došli u Valjevo, parkirali smo auto u centru grada. U hramu koji se nalazi u središtu grada, na ušću reke Kolubare u reku Gradac, celivali smo mošti Svetog Nektarija Eginskog. Sunačno vreme smo iskoristiti da popijemo kafu u središtu grada. Taman da se malo uz miris kafe pripremimo za obilazak Taorskih vrela koja se nalaze na 40 km od Valjeva dolazi mi sms poruka.

Putopisno iznenadjenje je usledilo vrlo brzo. Po ispijanju "kafe za poneti" dobio sam interesantnu poruku na telefon: "Nenade, jesi li danas u manastiru Lelić?" Odgovorio sam na poruku da sam došao u Valjevo, ali nisam planirao ići u manastir Lelić. Medjutim, nisam znao da je tog dana sahrana ocu, arhimandritu Jovanu Radosavljeviću, koji je jedan od najstarijih i najpoznatijih monaha naše Crkve, i koji je bio učenik Svetog Vladike Nikolaja (Velimirovića). Prihvatili smo ideju i predlog da posetimo manastir Lelić. Tako da smo promenili plan naše rute i pre posete Taorskim izvorima, otišli smo u manastir Lelić. Tamo je bilo mnogo naroda koji su došli na sahranu oca Jovana. Na moje još veće iznenađenje ovde sam video i Njegovu Svetost Patrijarha srpskog Porfirija koji je sa mnogim arhijerejima služio zaupokojenu Liturugiju.
Po dolasku u manastir Lelić celivali smo kivot i svete mošti Svetog Vladike Nikolaja Velimirovića. Tada smo doživeli još jedno ugodno iznenadjenje, sreli smo komšiju Dragana i brata Miodraga, a nešto kasnije i oca Longina iz manastira Preobraženje iz Ovčar-kablara. Sa ocem Longinom (naslovna fotografija teksta) se susrećem po drugi put. Kada sam upoznao oca Longina, pronašli smo zajedničke misionarske teme.

U manastiru Lelić smo seli na jednu od mnogobrojnih klupa i ubrzo su nas konobari, koji ovde poslužuju vernike i goste, poslužili slatkim kolačima. Komentarisali smo kako nam je dobro došlo ovo slatko posluženje posle duže vožnje iz Beograda. Nedugo zatim, ispratili smo Njegovu Svetost patrijarha Porfirija i ja sam mu tom prilikom uručio svoju novu knjigu koju sam napisao i objavio pod nazivom: "Kako sam sreo svog duhovnog oca - arhimandrita Gavrila Lepavinskog".

Vernici su se ubrzo razlišli, a mi smo otišli da se pomolimo ispred groba oca Jovana Radosavljevića. Hteli smo i mi da krenemo i nastavimo putovanje prema Taorskim vrelima, ali na putu do auta zaustavio nas je jedan konobar i pozvao nas da ručamo.
Odazvali smo se bogatom ručku. Seli smo za sto sa ostalim monasima i monahinjama i ovde zajedno sa njima odmarali uz posluženje ručka. Blagodarili smo igumanu, ocu Georgiju na gostoprimstvu, jer se on i monaštvo ovog manastira zaista potrudio da ugosti mnogobrojne vernike i goste. Uzeli smo blagoslov oca Georgija i krenuli ka Taorskim vrelima.

Taorska vrela

Iako kilometrima nedaleko od sela Lelić, ipak dugo smo putovali do Taorskih vrela. Bilo je potrebno da se popnemo na planinu Povlen i kasnije da se vozimo po njenim gustim šumama i bogatim proplancima. Na fotografijama možete videti deo gostih šuma, ali i proplanke koji su nam pojačali doživaljaj putovanja. Taorska vrela predstavljaju veliko turističko bogatstvo Srbije. Rekao bih da su zapostavljena i da društvo ne vodi dovoljnu
brigu o ovoj prirodnoj lepoti, ali siguran sam da će se to uskoro promeniti. Razumem da je ovo nepristupačna destinacija i možda je i to jedan od razloga zašto ovaj prirodni biser izumire.
Slapovi Taorskih vrela su spomenik prirode koja se nalaze u zapadnom delu Srbije, masivu Valjevskih planina, u podnožju planine Povlen. Taorska vrela izbijaju u selu Donji Taor, gde se i ulivaju u reku Skrapež, pritoku Zapadne Morave. Taorska vrela se nalaze na teritoriji grada Valjeva u Donjem Taoru, nedaleko od puta za Makovište. U ovom prirodnom prostoru, nekad je postojalo 12 vodenica, a sada ih je ostalo samo nekoliko. U podnožju krečnjačkog platoa, na jugoistočnom kraju sinklinalne doline, sa severne strane oivičenog vertikalnom liticom visine 5, širine pri dnu 3 m, iz pećinskog otvora izbija vrelo. Na relativno kratkom rastojanju preko nataloženih bigrenih naslaga, stvoreni su brojni slapovi i vodopadi. Vrela se ulivaju u reku Skrapež, kojoj je izvorište ispod planine Povlen. Do vrela se može doći iz Valjeva putem koji ide preko Lelića i Mravinjaca. Izvor: Wikipedia
Kao ljubitelj Balkanskih prirodnih lepota, označio sam planinu Povlen i njene šumske prizore kao top destinacija za doživljaj proletnog zvuka žubora čiste i mirisne vode.

Po dolasku na Izvore, popeli smo se uz slapove reke koja izvire u steni planine Povlen. Pročitao sam da je tu nekada bilo 12 vodenica, ali danas smo videli samo jednu. Ostale je verovatno uništilo vreme. Ne mogu ni zamisliti koja je to tada količina vode bila i kojom snagom je stvarala slapove koji su pokretali čak 12 vodenica. Medjutim, i danas je ovo destinacija koju treba posetiti.
Da bi došli do slapova, od manastrira Lelić putovali samo asfaltnim putem i dugim
makadamom sve do sela Donji Taor i do table na kojoj je pisalo da su Taorska vrela, pešačkom rutom udaljena oko 1,5 sat. Posle table smo skrenuli levo i sišli smo u selo. Parkirali smo nedaleko od slapova, ali dovoljno blizu da se čuo jak žubor vode. Nastavili smo pešice sve do vodopada. Tek kada smo se dovoljno napojili prelepim mirisom čistog vazduha, u miru i tišini, krenuli smo ka Beogradu. Povratak nazad činio mi se lakši, jer smo u povratku za Beograd išli preko grada Kosjerića i planine Divčibare. Putujući za Beograd i pozdravljajući se sa Valjevskim krajem, dugo sam u svom srcu osećao bogato gostoprimstvo oca Georgija iz manastira Lelić, povodom prisustva
sahrani oca Jovana Radosavljevića. Isto tako, dugo sam u svojim ušima slušao zvuk Taorskih vodopada koji i dalje me pozivaju da dodjem u posetu Valjevskom duhovnom i prirodnom blagu.
April, 2021.