SRETENJE U BUDIMPEŠTI 1/2.deo

Putujemo i posećujemo:

• Dolazak u hotel, poseta restoranima u Budimpešti
• Hram Svetog Georgija
• Sentandreja

HOTEL I RESTORANI U BUDIMPEŠTI
U Budimpeštu smo došli u popodnevnim satima. Smestili smo se u hotelu i nastavli šetnju prema središtu grada. Večerali smo u jednom restoranu i kasnije smo pronašli poslastičarnicu u kojoj smo se počastili sa mađarskim poslasticama. Tokom šetnje prema središtu grada naišli smo na Sinagogu koja se nalazi u ulici Dohány. To je jedna od važnih turističkih znamenitosti Budimpešte, najveća je sinagoga u Evropi i druga po veličini u svetu. Sinagoga je izgrađena 1859. godine. Njena veličina pokazuje veliki značaj jevrejskog naroda u Budimpešti.

HRAM SVETOG GEORGIJA
Šetali smo do glavne pešačke zone u Budimpešti i tada počela je da pada kiša, a mi nismo imali kišobran. U nastavku šetnje naišli smo na Srpsku crkvenu opštinu koja se nalazi u samom središtu grada. Ostali bi još duže u središtu grada proučavajući znamenitosti, ali s obzirom da je počela da pada kiša, mi smo požurili da uđemo u gradski autobus za koji nismo bili sigurni kuda će nas odvesti, ali na našu sreću autobus nas je vozio u smeru prema hotelu. Naši prijatelji koji žive u Budimpešti savetovali su nas da na sutrašnji praznik Sretenja Gospodnjeg posetimo Srpsku pravoslavnu crkvu posvećenu Svetom Đorđu u kojoj će služiti vladika budimski Lukijan. Sutradan smo iz hotela krenuli autom i parklirali smo uz Dunav. U džepovima nismo pronašli kovanice za automat za parking, i nismo se odmah snašli za plaćanje parkinga. U obližnjim prodavnicama zamolili smo prodavce da nam razmene krupan novac za kovanice. Svi su bili voljni da nam izađu u susret i da nam kao dobri domaćini budu na usluzi. Kada smo platili parking, ubrzo smo stigli na Svetu Liturgiju u hram Svetog Georgija u kojoj je služio vladika Lukijan. Posle liturgije vladika Lukijan nas je pozvao na posluženje u parohijske crkvene prostorije.

U crkvi, posle Svete Liturgije, prišao mi je mlađi đakon i obratio mi se: "Nenade, gde si i kako si?". Bio je to Stefan, moj prijatelj kojeg sam svojevremeno upoznao u Beogradu. Nismo se videli duži niz godina, iz perioda kada smo bili članovi hora pri Srpskoj akademiji nauke i umetnosti u Beogradu koji je vodio, sada upokojeni akademik, prof. dr Dimitrije Stefanović. Stefan mi je ispričao da živi nedaleko od Budimpešte, u mestu Sentandreja. Pošto nas je vladika pozvao u trpezariju na posluženje, tamo smo Stefan i ja nastavili da razgovaramo o našoj poseti Sentandreji. Stefan nam se ponudio da nam bude domaćin u Sentandreji. Ja sam odmah prihvatio njegovu dobru volju i zahvalio sam mu se na njegovoj volji da nam bude domaćin. U trpezariji smo bili posluženi kafom i poslasticama koje su pripremile parohijanke. Međusobno su pričali na mađarskom jeziku tako da ništa nisam razumeo, ali je zato vladika pričao na srpskom i pričao je o vrlo važnom delu mađarske i srpske istorije. Obratio sam se vladici za blagoslov i na njegovo pitanje odakle dolazim, ja sam mu odgovorio da dolazimo iz Beograda, ali da je moj rodni grad Bjelovar koji se nalazi nedaleko od manastira Lepavine. Vladika je odmah rekao kako je Bjelovar i mađarima važan grad i da je taj grad dobio ime po mađarskom kralju Belom IV. Fotografisao sam se sa vladikom, a sa Stefanom sam se dogovorio da se vidimo tokom poslepodneva u Sentandreiji,

MESTO SENTANDREJA
Kasnije popodne posetili smo Sentandreju. Parkirali smo ispred Vladičanskog dvora u kojem živi vladika Lukijan. U blizini je hram Uspenja Presvete Bogorodice. Kapija hrama bila je zaključana. Nakon što smo napravili nekoliko fotografija ovog hrama, sa obližnjeg brežuljka, prepustili smo se predivnom pogledu na središte grada. Prošetali smo do središta grada i tamo pronašli Muzej marcipana u kojem smo videli prostoriju u kojoj je sedela žena u svom radnom okruženju, ukrašavajući tortu od marcipana. U želji da probamo poslastice od marcipana, seli smo u obližnju poslastičarnicu u kojoj smo se zasladili domaćim poslasticama, i ujedno smo čekali Stefana. Ubrzo nam se Stefan pridružio i tada smo krenuli u razgledavanje ove varošice. Još davne 1690. iz Srbije preko Dunava i Save, na prostore Ugarske prešlo je oko 30 hiljada srpskih porodica, a do Sentandreje došlo je svega šest hiljada ljudi koji su ovde izgradili sedam pravoslavnih hramova. Varošica se brzo razvijala i napredovala. Pun zamah dobila je za vreme Marije Terezije i tada je Sentandreja dobila status „slobodnog kraljevskog grada". Danas u Sentandreji živi oko osamdeset Srba.

Posetili smo nekoliko hramova u Sentandreji, jedan od njih je Saborni (Uspenski ili Beogradski hram). Ovaj hram je najveći i najlepši kulturni i istorijski spomenik Sentandreje. Građen je u baroknom stilu na mestu gde je i ranije postojala manja crkva. Pretpostavlja se da su nju podigli Srbi koji su u Sentandreju došli još ranije, odmah posle pada Beograda 1521. godine.

Stefan nas je doveo do muzeja Srpske pravoslavne eparhije budimske. Ovaj crkveni muzej, po bogatstvu fonda crkveno-umetničkih predmeta, najveći je naš Pravoslavni muzej i najznačajniji posle muzeja u manastiru Hilandaru na Svetoj Gori. Osnovu muzejske postavke čini crkveno-umetnički materijal. U fondu se nalazi 150 dragocenih rukopisa iz manastira Grabovca (osnovanog 1585. godi­ne). Kada smo stigli do muzeja, on je bio zatvoren, i tada smo sebi obećali da ćemo ga posetiti prilikom sledećeg dolaska u Budumpeštu.

Šetajući Sentandrejom videli smo Blagoveštensku (Grčku) crkvu koju su podigli trgovci prolaznici koji su ovde dolazili na bogosluženja. Stefan nas je vodio kroz ulice Sentandreje i pričao nam je o detaljima ovog mesta. Pristali smo da na ulici probamo tradicionalni mađarski kolač kojeg srbi zovu "Dimnjak". Gledali smo majstore kako pripremaju ovaj specijalitet. Inače u Beogradu imamo veliki izbor ovakvih kolača koje se pripremaju u montažnim pečenjarama na ulici, ali tamo niti jednom nismo probali ovaj specijalitet. Gledali smo kako majstori u Sentandreji pripremaju “dimnjake". Stefan nam je objasnio proces pripreme. U nastavku šetnje, Stefan nas je doveo do Krsta cara Lazara. To je spomen krst koji je postavljen na mestu gde je u Velikoj seobi Srba, po dolasku u Sentandreju, bila sagrađena mala crkva od drveta, u koju su bili smešteni mošti svetog kneza Lazara. Stefan nas je počastio domaćom kafom u restoranu koji se nalazi odmah pored Krsta cara Lazara. Ovde uz kafu smo razmenili utiske o poseti Sentandreji i dogovorili ponovni dolazak. Stefan nam je pokazao mnoge znamenitosti grada, i mogu da kažem da smo srećni što imamo Stefana koji je izrazio želju da nam i tokom naše sledeće posete bude domaćin i pokaže nam preostale znamenitosti ovog grada.

Na kraju prvog dana boravka vratili smo se u hotelsku sobu, i odmorili smo se uz razgovor o utiscima prvog dana boravka u Budimpešti. Već tada, znali smo da nećemo kroz narednih par dana stići upoznati sve zanimljivosti ovog grada. Kasnije, uz večeru planirali smo sutrašnji dan i jedva smo čekali da sutra krenemo u nastavak obilaska bogate Budimpešte. Uskoro ću objaviti nastavak putopisa.