Putujemo:

• Sremski Karlovci
• Stari Slankamen - Dunav
• Manastir Kovilj.

Sremski Karlovci

Vodimo vas u Sremske Karlovce u mali gradić koji nas je podsetio na srednjovekovni barokni period. Istorija ovog grada počinje mnogo ranije. U ovom gradu svojevremeno je bilo sedište Patrijarha srpskog. Karlovci se spominju od 1308. godine, a značajan period ovog grada je i period kada je ovde živeo naš poznati pisac Branko Radičević čiji se grob nalazi na Stražilovu, u obližnjem parku odakle počinje Nacionalan park Fruška Gora. Popeli smo se pešice na Stražilovo kako bi se uverili u bogatu istorijsku i kulturnu baštinu ovog kraja. Ovde smo odmorili od pešačenja i poklonili se grobu Branka Radičevića. Kratko smo odmorili i dalje prošetali okolnim stazama koje vode do ostalih Fruškogorskih manastira. Ceo ovaj ambijent bio je inspirativan za nas, ali nismo dalje pešačili po Fruškoj Gori, već smo se spustili i večerali u prvom restoranu, a onda nastavili obilazak po Sremskim Karlovcima. Kada smo se spusili sa Stražilova i sišli u Sremske Karlovce, počela je idila neverovatnih doživaljaja koje želim podeliti sa vama. Prvo, kada smo sišli u grad, posetili smo Donju crkvu u čijem dvorištu se nalazi stablo platana. Platan je velik preko 30m, a njegova starost se procenjuje na 200 godina i jedinstven je primerak u Vojvodini, a u ovoj crkvi koja je posvećena Svetom Petru i Pavlu, 1784. godine rukolopožen je Sveti Petar Cetinski. Parkirali smo auto u samom centru grada i krenuli smo ka Patrijaršijskom dvoru. Kapija dvorišta su bila otvorena i nismo propustili priliku da uđemo u dvorište Patrijaršijskog dvora u kojem se danas nalazi muzej.

Pešačili smo preko glavnog trga na kojem je bilo mnogo ljudi, prolaznika. Bilo je i dece koji su se igrali sa roditeljima. Neka deca su se igrala loptom i ta lopta je u jednom trenutku krenula ka nama. Kada sam pitao roditelje koji su se igrali sa decom: da li je to njihova lopta, rekli su da lopta nije njihova. Možda je ova lopta bila namenjena nama da se mi poigramo sa njom. Siguran sam da je važno ponekad život tretirati kao igru, a mi da budemo poput dece. Isto tako deca mogu obuzdati i opametiti svoje roditelje i na roditeljima je da ponekad poslušaju svoju decu. Kada ćemo živeti duhovno, tada ćemo znati proceniti koliko nam je igre potrebno u životu. Ostavili smo loptu na travnjaku, sigurno će lopta doći do svojih vlasnika.

Ušli smo u Sabornu crkvu posvećenu Svetom Nikoli, koja se nalazi na glavnom trgu. Ovaj hram potiče iz 1762. godine i u njemu se čuvaju svete mošti Sv. Arsenija Sremca, ali i mnoge svete ikone koje smo celivali u mističnom večernjem ambijentu koji nas je potaknuo na molitvu.

Nadalje smo u Sremskim Karlovcima posetili Prvu srpsku gimnaziju koja je zadužbina patrijarha Germana Anđelića. Vrata dvorišta gimnazije su bila otvorena, i mi smo ušli unutra, jer se, na naše čuđenje baš tada održavao koncert "Pesme slobode" sa horovima, izvođačima izvorne srpske i ruske muzike. Komentarisali smo da je ovo upravo koncert za nas. Ušli smo u veliku halu Prve srpske gimnazije i čudili se kako su halu krasile stare i velike zemljane peći. Uskoro je počeo koncert za čijem dirigentom mestu je bio dirigent Jovan Pejić. Od srdačne narodne muzike, ispunila me je radost i oduševila me nadarenost ovih ljudi. Uživali smo u koncertu na koji, kao da smo bili pozvati. Uživali smo u ambijentu stare srpske gimnazije, prelepoj baroknoj dvorani, gotovo isto kao i pre nekoliko trenutaka kada smo uživali u velikoj sabornoj crkvi posvećenoj Svetom Nikoli.

Pogled na Dunav iz Starog Slankamena

Ako putujete iz Beograda ka Sremskim Karlovcima, i ako imalo imate sklonosti ka putešestvijama vrlo je verovatno da ćete sa auto puta skrenuti ka Starom Slankamenu. Mi smo upravo to uradili i nakon nekoliko kilometara našli smo se u ovom malom istorijskom gradu u kojem smo imali priliku da uživamo u pogledu na Dunav. Pronašli smo restoran iz kojeg smo imali pogled prema Dunavu i upravo u njemu smo popili jutarnju kafu i doručkovali. Svaki tren, moj pogled je bio usmeren na Dunav. Nisam propuštao priliku da svojoj duši ukažem mogućnost da se raduje u pogledu na Dunav.
Setio sam se tada jedne anegdote, naime, kada sam poslednji put bio u Starom Slankamenu, bilo je to pre 7-8 godina. Tada sam došao sa mati Mihailom, monahinjom iz manastira Vavedenje u Beogradu. Dovezao sam mati u posetu jednoj bolesnici koja je bila smeštena u bolnici. Po ulasku u bolničku sobu, došli smo do bolničkog kreveta u kojem je ležala bolesna žena kojoj smo došli u posetu. Pored kreveta je bilo veliko ogledalo i mati Mihaila se okrenula ka ogledalu i spontano postavila pitanje: "Sestro iz kojeg ste vi manastira?" Mi smo se svi lepo nasmejali i razveselili i sebe, ali i bolesnu ženu kojoj smo došli u posetu. Bio sam siguran da je njoj nakon ovako veselog događaja, odmah bilo bolje raspoloženje i zdravstveno stanje.

Nakon doručka i lagane šetnje Dunavom kroz Stari Slankamen, seli smo u auto i krenuli dalje na naš put. Odlučili smo da posetimo malo mesto Krčedin koji se takođe nalazi na obali Dunava. Do Dunava nije lako doći, putevi su uski i strmi, ali ispostavilo se da se naš put isplatio, jer su naša srca skakala od radosti kada smo sišli do Dunava. Nakon što vidite fotografije koje smo tamo snimili sami ćete imati želju da posetite ovaj predeo. Međutim, mi kao vaši putevoditelji imali smo čast da dođemo pre vas i da sa vama podelimo ove fotografije jer želimo da im se zajedno radujemo. U centru Krčedina naišli smo na humanitarni bazar. Tamo smo videli interesante rukodelje za koje su posetioci mogli da ostave prilog koji je namenjen za lečenje dve devojčice Lanu i Minju. Potrebno je poslati SMS na 808 i 845 na 3030.

Iz Slankamena smo krenuli prema Fruškoj Gori i put nas je vodio preko privatnih poseda sa velikim plantažama jabuka. Nismo mogli odoleti novom izazovu, a to je da stanemo na sred vozne trake i da izađemo iz auta i poslužimo se jabukama iz ove velike plantaže. Kada sam izašao iz autra, i prišao plantaži jabuka video sam ljude koji su radili na plantaži. Jedni su brali jabuke, a drugi su vozili traktore. Pitao sam jednog od radnika: da li se mogu poslužiti jabukama i on je rekao da mogu, ali mi je izašao u susret i sam je ubrao veću količinu jabuka koje mi je dao. Pozdravili smo se i mi smo uz naše poslastice krenuli dalje prema manastiru Kovilj.

Manastir Kovilj

Manastir Kovilj se nalazi nedaleko od Dunava. Došli smo ovde sa namerom da malo odmorimo naše duše i da se opet po ko zna koji put prisetimo bogatstva duhovnog sveta kroz lepote svetih mesta. Koviljska crkva koja je posvećena Svetom arhangelu Mihailu dočekala nas je otvorenih vrata, tako da smo bez ometanja monaškog bratstva mogli da prisustvujemo ličnom molitvenom iskustvu ispred božanstvenih fresaka koje bar u malim dimenzijama opisuju raskoš duhovnog sveta. Po izlasku iz velikog hrama posetili smo mali hram koji svojom duhovnom grandioznošću ni malo ne zaostaje za glavnim hramom. Kada smo došli do malog hrama ovde smo se zadiveli kada smo videli da se oltar hrama naslanja na veliko stablo šupljeg drveta koje verovatno zbog svoje istorije ima posebnu vrednost. Pogledajte sami fotografije i procenite duhovnu lepotu koja isijava iz njih.

Nekoliko dana posle obilaska Sremskih Karlovaca i posle znatiželjnog pogleda na Dunav, mi smo se još jednom vratili u Sremske Karlovce da posetimo manastir Svetog Vavedenja koji se nalazi nedaleko od središta grada. Bilo je već kasno popodne kada smo došli u posetu ovoj svetinji. Pao je mrak, ali ulaz u hram je bio obasjan rasvetom, prigodnom prigušenom rasvetom, koja me podsetila da ulazak u seosku kuću u kojoj je pre mnogo godina živela stara tetka moje majke. Kod nje kad bih dolazio, provodio bih zimske i letnje praznike. Kao dete odlazio bih tamo jer sam voleo život na selu, ali i da budem blizu bake koju sam mnogo voleo. Pred kraj njenog života, ja sam imao oko 13 godina i tada mi je ona dala veliku sveću i rekla da je zapalim na njenoj sahrani.
Upravo ona, kao i mnogi stari ljudi koji uče svoju decu učila me je molitvi Bogu i svojim životom svesno pridonela da saznam da postoji život posle smrti.

Nakon što sam ušao u ovaj hram, ponovo sam imao sećanje na staru baku koja me za života molila da joj prinesem sveću. Upravo sam to i tada učino, setio sam se nje u molitvama i sa verom u Boga molio za spokoj i mir njenoj upokojenoj duši. Radost i moja sreća je bila još veća, nakon što sam celivao mošti i ikone pred kojima sam mogao da se pomolim i tako zaželim nova iskustva, nova putovanja o kojima mogu da pišem i tako zabeležim sećanja na životne trenutke.

Domaćini u Sremskim Karlovcima kažu da ko jednom poseti njihove Karlovce, uvek se vraća. Upravo takvo je moje iskustvo, jer nedugo nakon posete Karlovcima, ponovo sam se vratio i nadam se opet ću da se vraćam, jer lepote iskustva, želje o kojima pričamo, lako se mogu obistiniti upravo na mestima u kojima se oseti duh neprolaznosti. Verujem da neće proći mnogo vremena, a da ponovo ne posetimo ovaj deo Balkanskog poluostrva koje je obogaćeno voćnjacima koji povezuju lepote Dunava, Fruške Gore i Sremskih Karlovaca.