Putujemo:

• Nacionalni park "Tara"
• Vidikovac Crnjeskovo
• Manastir Rača
• Hotel "Omorika"
• Snežni vrh Tornik
• Manastir Preobraženje

Nacionalni park "Tara"

Nacionalni park "Tara" pripada Zapadnoj Srbiji. Došli smo da proširimo vidike prema nepoznatim predelima Balkanskog poluostrva. Putovali smo preko Valjeva i tamo posetili crkvu Sveteg Nektarija Eginskog. Celivali smo Svete mošti ovog svetitelja. Uz kraći odmor nastavili smo putovanje Zapadnom Srbijom kako bi uveče stigli u naše prenočište, hotel "Omorika" na planini "Tara". Doneli smo stvari u našu sobu i požurili van kako bi veče proveli na snežnim predelima planine Tara. Bio je to prvi kontakt sa planinom "Tara", koju u ovom delu godine, ispunjava svež, hladan i oštar vazduh. Kasnije uveče, umorni od šetnje, produžili smo u hotelski restoran za švedski stol. Komentarisali smo da mnogo dece posećuje ovu planinu i ovaj hotel. Roditelji su došli sa decom da zajedno uživaju u zimskim radostima. Deca su nam na poseban način dala inspiraciju da se i mi zaigramo uz zimske radosti.

Dodir sa Tarom činio mi se posebnim, zbog posebno grubog krajolika i oštre klime koja hladnoćom i snežnim nanosom ispunjava ovaj krajolik. Tara je planina koja je ispunjena

Vidikovac Crnjeskovo

Da bi detaljnije upoznali Taru, informacije smo tražili od turističkog vodiča koji nam je rekao o najboljoj ruti obilaska. Naš plan bio je da krenemo od vidikovca Crnjeskovo i da nastavimo prema manastiru Rača i vidikovcu Banjska stena. Nije se ispunio čitav plan. Međutim nije nedostajalo zanimljivih susreta.

Vozeći se ka vidikovcu Crnjeskovo, u predelu gustih borovih šuma naišli smo na kraj puta. Odavde smo nastavili pešice prema vidikovcu. Staza nam je bila nepoznata ali bila je označena tako da nismo skretali sa puta. Nastavili smo pešačiti ka vidikovcu i došli smo do prvog uzvišenja za koji sam pomislio da je vidikovac. Lidija me u tom trenutku opomenula da postoji put koji vodi iza stene prema mestu odakle je još lepši pogled.

Nastavili smo u tom smeru i došli smo do traženog vidikovca. Naslonio sam se na ogradu, jer sam želeo da vidim u daljinu, ka drugim obroncima planina i ka drugim državama. Pogled seže ka unutrašnjosti Republike Srpske u kojoj se nalaze, bar za mene, neistražene prirodne i duhovne lepote Balkanskog poluostrva. Zadržali smo se duže vreme, ne razmišljajući da ovde imamo mogućnost susreta sa jednim od šezdeset Mrkih medveda koliko ih ovde živi. Hladni zimski vetar nas je posećivao, ali on je ujedno rasterao oblake oko vidikovca i omogućio nam da vidimo daleko. Imali smo mogućnost da u daljini vidimo manatir Raču, koji je bio naša sledeća destinacija.

Vraćajući se prema autu, bilo nam je teško savladati visinski uspon pri izlasku iz šume. Na našu sreću, pored puta videli smo dva štapa naslonjena na drvo. Bili smo sigurni da ih je ovde neko sačuvao za nas. Ovi štapovi su nam olakšali izlazak iz šume i zato smo ih poneli sa sobom želeći da ih imamo u slučaju da ćemo ponovo ići dublje u šumu.

Manastir Rača

Nastavili smo putovanje do manastira "Rača". Parkirali smo i ušli u manastir o kojem do tada ništa nisam znao. Tamo sam se iznenadio kada sam video mošti Svetog kralja Dragutina. Celivali smo svete mošti. U ovoj svetinji osećao se rustičan miris starih vekova koji me posebno okrepi, jer mi omogući da putujem kroz vreme, i o kojima često pišem u svojim putopisima. Izmedju hladnih i mističnih zidova pokrivenih freskama nalazi se toplina raskoši duhovnog, večnog života. Manastir Rača bila nam je duhovni putokaz tokom boravka na Tari.

Krenuli smo dalje želeći da doživimo planinu Tara. Nastavili smo obilazak kroz nacionalni park sve dok uveče nismo stigli nazad u naš hotel "Omoriku". U hotelu smo se divili gostima, roditeljima koji su sa svojom decom došli na planinu da deci podare zimske radosti. Bilo je interesantno kada je jedan od mališana došao do nas, da bi nas nasmejao. Gledajući u frižider sa sladoledom uzviknuo je: "Ja šu čokoladu". Dotrčao je do frižidera da bi sa svima prisutnima podelio radosnu vest da on želi sladoled od čokolade. Niko, čak ni prodavac sladoleda, nije ga čuo. Zbog toga je vidno slomljen, spuštenih ramena i pognutom glavom otrčao do mame i viknuo da želi sladoled od čokolade. Ubrzo je zajedno sa mamom došao ponovo do frižidera i tada se mama pobrinula da njen mali 4-godišnji sin dobije sladoled kojeg je toliko želeo.

Istog dana, mnogo dece se igralo u hodniku hotela. Jedna se devojčica zaletela u igri i pored Lidije i mene potrčala i doskočila do našeg stola i preko fotelje se prebacila na drugu stranu gde su je čekala druga deca. Nama je to bilo pomalo stresno, ali ujedno i smešno. Sledećeg dana, napustili smo naše malo idilično "ostrvce" u Nacionanom parku i krenuli na obronke Zlatibora, prema vrhu

Snežni vrh Tornik

Boravak na Tari uveličali smo posetom Zlatiboru. Ovih dana se promoviše vožnja gondolom na Zlatiboru koja povezuje mesto Zlatibor i vrh Tornik. Ispred same gondole toliko je bilo ljudi da smo odmah odustali od vožnje. Trebali smo čekati više sati da bismo došli na red da kupimo kartu i ko zna koliko još sati čekanja da dodjemo na red za vožnju. Umesto višesatnog čekanja na vožnju koja bi nas povela u visine sve do Tornika, mi smo autom krenuli do Tornika. Kada smo stigli parkirali smo auto i nastavili pešice. Posetiocima poput nas nije neophodno skijanje, jer nam je dovoljno da posetimo mesto i uživamo u doživljaju prirode. Nastavili smo pešice prema vrhu. Ispred nas bile su dve žene koje su bile obučene u skijašku opremu. Nakon duže šetnje, pitao sam ih da li idu prema vrhu i možemo li sa njima. Jedna od njih je odgovorila da nismo baš prikladno obučeni i preporučila nam je da ne idemo za njima. Nasmejali smo se i promenili pravac šetnje prema jednoj planinskoj kolibi gde smo hteli popiti čaj. U kolibi je bilo nekoliko Svetih ikona, ali ne i mesta za sedenje, tako da smo se sa planine spustili i u podnožju Tornika i tamo popili vrući čaj zajedno sa najmladjim skijašem koji je bio toliko mali da kada je skinuo skije odmah je primio svog tatu koji ga je pridržavao da ne padne. Imao sam utisak da ovaj najmlađi skijaš bolje skija nego što hoda.

Manastir Preobraženje

Pri povratku u Beograd vozili smo kroz Ovčar-kablarsku klisuru i posetili smo manastir
Preobraženje. Bilo je kasno uveče kada smo ušli u hram. Prišao nam je jedan monah sa kojim smo ušli u razgovor, bio je to otac Longin. Sa ocem smo razgovarali o mnogim duhovnim poukama. Poklonio nam je knjigu sa duhovnim poukama. Prelistavajući knjigu došla mi je ideja da i ja ocu Longinu poklonim svoju novu knjigu pod nazivom: "Kako sam sreo svog duhovnog oca - arhimandrita Gavrila Lepavinskog". Ubrzo tokom našeg razgovora do nas je došao i iguman, arhimandrit Venijamin. Imali smo priliku da čujemo i od njega duhovne pouke koje su bile korisne za nas. Prineli smo sveće za zdravlje nas i naših roditelja i ostali na večernjoj molitvi. Na ovom Svetom mestu odmorio sam dušu, koju sam natovario mnogim teretom svakodnevnog života. Taj teret potrebno je odbaciti, jer u suprotnom čovek može da se natovari teretom kojeg ne može da nosi. Osim duhovnog okrepljenja, dobili smo od oca Longina Recept za lepotu, bile su to reči zapisane na papiru:

RECEPT ZA LEPOTU

Za lepe usne - uvek izgovarajte reči pune ljubaznosti i molitve.
Za lepe oči - odvraćajte oči od ružnih prizora i tražite dobrotu u ljudima
Za vitku figuru - delite svoju hranu sa gladnima.
Za lepo kosu - dopustite da je bar jednom dnevno pomazi dečija ruka
Za uspravno držanje - hodajte svesni da nikada niste sami i da vas Gospod posmatra.

Nezadržavajući se dugo, pozdravili smo se sa ocem Longinom i čim smo seli u auto, setio sam se da sa nama, sa Tare vozimo dva štapa uz pomoć kojih smo šetali po planini. Upravo ovde pored manastira Preobraženje postoji planinska staza kojom se može do vrha planine "Ovčar". Štapovi su nam bili mnogo od koristi prilikom posete Nacionalnom parku "Tara", ali sada je važno da ovi štapovi ostanu ovde i da, kao što su nama bili od koristi, jednog dana nekom drugom pomognu u šetnji planinskim stazama.